Tuesday, November 27, 2012

OUR CONDENSED SUN by Marko Pogacar


OUR CONDENSED SUN

How to climb the olive tree with those little claws,
stay a black lizard and survive the sun’s collapse?
every olive is an extinguished star,
and little claws are all we have.

and that’s the secret of gravity, the disappearance of light that swings
condensed in our metal bodies.
our claws are our vanity, the father shakes them off
the laced balcony curtain in one move.

the world is the giant pedicurist Milena, she eradicates them with a safe hand,
she sings o sole mio, our claws are an over-ripe, naked beauty
love is our debt to the dead.

TVOJE ZGUSNUTO SUNCE

Kako se malim kandžama popeti gore u maslinu,
ostati crna gušterica i preživjeti propast sunca?
svaka je maslina ugasla zvijezda,
a male kandže su sve što imamo.

i to je tajna gravitacije, nestanak svjetlosti koja se njiše
zgusnuta u našim metalnim tijelima.
naše su kandže naša taština, otac ih jednim potezom strese
s čipkaste balkonske zavjese.

svijet je ogromna pedikerka Milena, ona ih sigurnom rukom tamani,
ona pjeva o sole mio, naše kandže su prezrela, gola ljepota
ljubav je naš dug prema mrtvima.

Marko Pogacar

Wednesday, August 1, 2012

James Joyce’s list of Irish heroes in ULYSSES...



James Joyce’s list of Irish heroes in ULYSSES...

He wore a long unsleeved garment of recently flayed oxhide reaching to the knees in a loose kilt and this was bound about his middle by a girdle of plaited straw and rushes. Beneath this he wore trews of deerskin, roughly stitched with gut. His nether extremities were encased in high Balbriggan buskins dyed in lichen purple, the feet being shod with brogues of salted cowhide laced with the windpipe of the same beast.

From his girdle hung a row of seastones which dangled at every movement of his portentous frame and on these were graven with rude yet striking art the tribal images of many Irish heroes and heroines of antiquity, Cuchulin, Conn of hundred battles, Niall of nine hostages, Brian of Kincora, the Ardri Malachi, Art MacMurragh, Shane O’Neill, Father John Murphy, Owen Roe, Patrick Sarsfield, Red Hugh O’Donnell, Red Jim MacDermott, Soggarth Eoghan O’Growney, Michael Dwyer, Francy Higgins, Henry Joy M’Cracken, Goliath, Horace Wheatley, Thomas Conneff, Peg Woffington, the Village Blacksmith, Captain Moonlight, Captain Boycott, Dante Alighieri, Christopher Columbus, S. Fursa, S. Brendan, Marshal Mac-Mahon, Charlemagne, Theobald Wolfe Tone, the Mother of the Maccabees, the Last of the Mohicans, the Rose of Castille, the Man for Galway, The Man that Broke the Bank at Monte Carlo, The Man in the Gap, The Woman Who Didn’t, Benjamin Franklin, Napoleon Bonaparte, John L. Sullivan, Cleopatra, Savourneen Deelish, Julius Caesar, Paracelsus, sir Thomas Lipton, William Tell, Michelangelo, Hayes, Muhammad, the Bride of Lammermoor, Peter the Hermit, Peter the Packer, Dark Rosaleen, Patrick W. Shakespeare, Brian Confucius, Murtagh Gutenberg, Patricio Velasquez, Captain Nemo, Tristan and Isolde, the first Prince of Wales, Thomas Cook and Son, the Bold Soldier Boy, Arrah na Pogue, Dick Turpin, Ludwig Beethoven, the Colleen Bawn, Waddler Healy, Angus the Culdee, Dolly Mount, Sidney Parade, Ben Howth, Valentine Greatrakes, Adam and Eve, Arthur Wellesley, Boss Croker, Herodotus, Jack the Giantkiller, Gautama Buddha, Lady Godiva, The Lily of Killarney, Balor of the Evil Eye, the Queen of Sheba, Acky Nagle, Joe Nagle, Alessandro Volta, Jeremiah O’Donovan Rossa, Don Philip O’Sullivan Beare.

A couched spear of acuminated granite rested by him while at his feet reposed a savage animal of the canine tribe whose stertorous gasps announced that he was sunk in uneasy slumber, a supposition confirmed by hoarse growls and spasmodic movements which his master repressed from time to time by tranquillising blows of a mighty cudgel rudely fashioned out of paleolithic stone.

Monday, July 30, 2012

Man Carrying Thing, Wallace Stevens




The poem must resist the intelligence

Almost successfully. Illustration:

A brune figure in winter evening resists

Identity. The thing he carries resists

The most necessitous sense. Accept them, then,

As secondary (parts not quite perceived

Of the obvious whole, uncertain particles
Of the certain solid, the primary free from doubt,

Things floating like the first hundred flakes of snow
Out of a storm we must endure all night,

Out of a storm of secondary things),
A horror of thoughts that suddenly are real.

We must endure our thoughts all night, until
The bright obvious stands motionless in cold.

by Wallace Stevens

Saturday, July 21, 2012

- од ПРОЛОГОТ на Дон Кихот

„Многупати го земав перото и многупати го фрлав, зашто не знаев што треба да кажам. И ете еден ден, додека седев загрижен пред лист хартија со перото на уво, се потпрев на лакотот врз масата, со раката на образот и мислев што да пишувам, во собата влезе неочекувано еден мој разумен и духовит пријател, па кога ме виде така потонат во мисли, ме праша за причината на мојата загриженост.“

— Sandra Cisneros

"What they don’t understand about birthdays and what they never tell you is that when you’re eleven, you’re also ten, and nine, and eight, and seven, and six, and five, and four, and three, and two, and one. And when you wake up on your eleventh birthday you expect to feel eleven, but you don’t. You open your eyes and everything’s just like yesterday, only it’s today. And you don’t feel eleven at all. You feel like you’re still ten. And you are — underneath the year that makes you eleven.

Like some days you might say something stupid, and that’s the part of you that’s still ten. Or maybe some days you might need to sit on your mama’s lap because you’re scared, and that’s the part of you that’s five. And maybe one day when you’re all grown up maybe you will need to cry like if you’re three, and that’s okay. That’s what I tell Mama when she’s sad and needs to cry. Maybe she’s feeling three.

Because the way you grow old is kind of like an onion or like the rings inside a tree trunk or like my little wooden dolls that fit one inside the other, each year inside the next one. That’s how being eleven years old is."


— Sandra Cisneros

Friday, July 20, 2012

#100tpc #poetry ping @100TPC



~

We seek to Heal not Kill

We embrace Justice & spurn Injustice

Our weapons are Words not Guns

We bleed Ink not Blood

We seek Peace not Wars


We seek to Change not Force

We seek to Find not Lost
We are inspired by Love not Lust
We seek to Bless not Curse

We detonate Peace not Bombs

We speak for All not Some

We are?

Poets not gods!

We are?

100 Thousand Poets for Change!

Giving Freedom to all those Bound in Chains!
Nigeria!!!
We Coming!



!thanks for this poem Ken Bena
.
.

Tuesday, June 12, 2012

:Турбо Поп и квинтесенцијалниот херој

Игор Тошевски - "ретко аргументирана храбра анализа на она што сме, на она што е... не сум видела некој од браншата до сега да биде волку критички авторефлексивен..." Искра Гешоска



Турбо Поп и квинтесенцијалниот херој

(објавен 10 Јуни, 2012 во Граѓански, бр. 5

Зборот ангажиран во контекст на уметноста произлегува токму од политичкиот дискурс. Затоа, на многу јазици, она што го подразбираме како ангажирана уметност едноставно се нарекува политичка. Но, денес таа станува по-комплексна материја за обработка. Пред се, тешко е да се биде аполитичен во денешни времиња, но истовремено политичкиот став не подразбира исклучиво позиционирање во однос на дејности врзани со општественото управување и дистрибуција на моќта. Дури и да е така, овие атрибути денес неретко им се припишани и на корпорациите, банките или на идеолошките платформи прокламирани од невладини здруженија, рекламните агенции или верските институции. Од тие причини, улогата на уметникот веќе одамна не е така романтична и егзотична каква се замислувала. Таа е сложена игра на проценки и одлуки кои се во целосна спротивставеност на, да речеме, неговата претходна апстрактно-експресионистичка инкарнација. Уметникот е денес ставен во менгеме, во положба на буден воајер но, и арбитер во средиштето на збиднувањата, медиумските кампањи и глобалната економија. Но, неговите ’одштрафени’ толкувања за светот засега се можеби единствената разумна алтернатива во однос на егзистенцијата испонета со нестабилни вредности и неизвесна иднина. Да ја земеме за пример популарната култура.

Некни прочитав краток напис за детските програми кај нас. Испаѓа дека ниедна од т.н. национални телевизии нема продуцирано сопствена програма наменета за деца помали од 16 години. Тука спаѓаат едукативни емисии, играни серии или забавни програми, но секако, без присуство на ласерски топови, бомбардери трансформери и потоци крв. Денес, семејствата се сведени на тоа нивните најмлади да ги впиваат турските/ индиските серии без никаков вид филтер. Ова би било недозволиво во цивилизирано општетсво чиј колективен идентитет почива пред се врз принципите на заштита на јазикот и културните традиции. Од друга страна, културните придобивки ионака се постојано изложени на девастациските влијанија на медиумите и популарната култура, во која спаѓаат реклами, филмови и кабловската телевизија. Смесата создадена за инстант консумација е конгломерат на културолошки влијанија, јазички девијации и виртуелен хаос од визуелни информации. Културната наобразба ја имаа таа улога да го амортизира овој шок. Но, што ако токму тука, во таа колективна неосвестеност лежи основниот погон на современата култура и уметност кај нас.

Вистина е дека окупацијата на Скопје од страна на големите архитекти на колективниот идентитет е одамна загубена битка за оние кои се залажуваа дека ќе видат подобра иднина и повисоко ниво на културен развој. Последниот бедем на граѓанскиот интегритет е срушен токму од оние институции кои требаа да не заштитат од ваквата трагедија. Но, доколку се потпреме на старите добри мудрости на античките цивилизации, секогаш ќе постои опцијата на “мудрото“ прифаќање на понудените стандарди како неминовни вистини, а во нашиот случај, прилично грди, за да бидат апсорбирани како реален одраз на нашата сопствена, бастардизирана култура. Уметноста од секогаш сакала да се поигрува со ваквите конзервативни позиции. Но, да видиме каде ова може се да оди. Една од ’реалноститe’ дадени на располагање секако е онаа презентирана преку телевизијата како силен интерактивен медиум создаден за масовна културна пропаганда. Освен вестите, речиси 80% од програмата е напикана со увезени серии/ сапуници. Несомнено е дека нивните ликови се денес икони на совремната македонска култура, делувајќи како антидот за сеприсутниот политичи калабалак предизвикувајќи идентификација со една поинаква, романтична реалност. Ова влијание е толку силно што дури и децата ги прифаќаат овие модели поистоветувајќи се со ликовите додека мајките си ги прераскажуваат доживувањата од екранот небаре се вистински искуства. Со други зборови, ликот на Сулејман, на пример, е денес нашиот квинтесенцијален херој. Но, наместо гнасење и револт кон ваквите ’невкусни’ манифестации на необразованоста, предлагам сосема поинаков пристап. Пред се, треба да се постави прашањето: зошто уметноста би го отфрлила ова кога токму во вителот на ваквите симулакруми можеби е вгнездена суштината на ликовноста? Зарем Поп артот не беше тој кој ентузијастички ги прифати токму најниските аспекти на потрошувачкиот менталитет и од тоа создаде еден сосема нов, свеж дискурс во современата уметност? Тој се спротивстави на она што до тогаш важеше како елитистичка претенциозна традиционална уметност, нудејќи ги предметите од масовното производство како висока уметност. Но, тука не беше ни толку важна самата уметност колку ставот што беше аплициран како сериозен ангажиран дискурс. Една од можните причини зошто Поп арт-от се уште е популарен е фактот што публиката наоѓа утеха во препознавањето на елементите кои и се блиски, па така, оваа уметност стана најприфатлива транзиција за оние кои имаа проблем со современата пост-модерна уметност. Говорам за моќта на ре-инвенцијата. Секако, сево ова е потопено повторно во длабока иронија која изобилува со критички пораки. Но, имајќи го на ум успехот на оваа појава, и земајќи ја предвид реалната епидемија на потрошувачката зараза, ликовниот дискурс во Македонија може без никаков проблем да се ориентира кон оваа стратегија. Иронијата тука би била непостоењето на реална основа за ваквиот вид култура (Македонија не познава масовно производство ниту сериозни пазарни стандарди). Таа се манифестира преку филтерот на нискиот стандард и тоталната тупавост на просечниот граѓанин. Да го наречеме тогаш овој феномен Турбо Поп уметност. Во него би бил инкорпориран циничниот одговор на современата, болна состојба во културата и останатите општествени структури. Рака на срце, овој феномен беше зачнат со музиката во 1980тите и 1990тите, во времето на групи како Пеницилин, Бадминтонс и подоцна, Т.Б. Трачери, чии текстови го легитимизираа локалниот дијалект во рок поезијата. Меѓутоа, за чудо, се уште се ретки примерите во ликовната уметност. Да наведам неколку ендемски примери: Синиша Цветковски со своите ’терористички’ стрип колажи и црн хумор, и секако, Ацо Станкоски, во неговите психоделични Поп сликарии и стрипови кои, освен сатира, поседуваа критички сарказам доследен на еден Бош или Де Сад. За жал, овие појави останаа воглавно изолирани и неразбрани од пошироката урбана јавност. Творештвото на Атанас Ботев е можеби најдобар пример за примена на овие принципи во современата сликарска практика, но тука завршува приказната. Празнината е исполнета со спорадични изблици на луцидни дела. Ќе наведам два примери од неодамнешната групна изложба насловена ЕПП на иницијативата КООПЕРАЦИЈА чија тема беше токму популарната култура и кичот.

Во делото на Јовановиќ, “Величенствениот“, бев вџашен колку лесно публиката го имаше прифатено ’заедничкиот’ код во графичката интерпретација на популарната серија. Иако недоволно присутен кај нас, јазикот на стрипот се уште е препознатлива форма па дури оние кои не знаат ништо за постмодернистичкиот пристап на Лихтенштајн, без проблем ја имаа прифатено премисата во ова дело. Другиот случај е објектот на ОПА: крајно суптилно е провлечена нитка на наивен маркетиншки дизајн (типичен за ова подрачје) во фалсификуван производ чија намена е речиси логична – бомбониера со чоколадни лавови, реплики на оние тажни примери на скулптура од нашиот ’нов’ плоштад. Ироничноста е професионално спакувана во приспивно суптилен пакет кој, на поблиско читање, се претвора во опасна тупаница.

Транзицијата кај нас заврши со неуспех од едноставната причина што ние, како и другите земји од регионот, ја имавме сфатено како механички скок во капитализмот. Со други зборови, ја немавме воопшто разбрано суштината на промените и ова до денес е нашата реалност (за жал). Но, дури и овој скок, проследен со криминални приватизации и општа тепачка за пратенички фотељи не се разви во потполност. Од таму девијацијата на естетските критериуми кои сега ни се истопорија во целиот нивен ефтин сјај и инфантилна корпулентност. Кому му одговараат вакви грдотии ако не токму на оној кој ги демнее епизодите Долина на Волците или Имотот на Дамата во речиси очајнички обид на само-анестезија и потрага по иљач против мизеријата на невработеноста и сиромаштијата. Ова се неговите пет минути, но токму современата уметност не смее да ги игнорира овие скапоцени минути. Напротив, од неа би се очекувало да ги воздигне и од нив да создаде сопствен споменик. Точно е дека овој монумент би бил посветен на човечката игноранција и тупавост, но мораме да признаеме дека и таа е неиздвоив дел од нашата понова историја. Наместо форсирано производство на идеализирани форми и статуи со морални пораки, на невкусот треба да му се врати со иста мерка, спакуван одозгора со црвена тантела. Од публиката понатаму би зависело колку е таа подготвена да ја прими сопствената некултура во форма на висока уметност. Навикната да извикува патриотски слогани чие значење не го познава и барајќи го ликот на Богородица во палачинка, оваа публика нема никогаш да ја разбере современата уметност. Но, тоа впрочем и никогаш не се барало од неа. Последниот комичен пример на овој неуспех беше барањето од пуританците да се покрие голотијата на Прометеј на Томе Аџиевски, на што овој молчешкум прифатил. Не треба да го судиме. Ова впрочем беше случајот и со Микеланџело (Систинската капела) и веројатно Аџиевски долго време ќе се теши со оваа историска анегдота верувајќи дека не е сосем искорумпиран автор. Но, според мене, ова е нешто сосема очекувано. Доколку сметаме дека “мораме да правиме дела кои публиката ќе може да ги разбере“, како што еден пријател, драмски режисер, на времето наивно ме убедуваше, правиме огромна грешка и неправда, не само кон таа иста публика и кон самите нас како автори, туку кон цели генерации во иднина кои би биле целосно рамнодушни кон околностите во кои уметникот творел. Начелно, самата теза не звучи така лошо доколку зад неа не би се криела претециозната мистификацијата на уметноста толку често присутна токму во нашиот театар. Она што напротив, би било реален одраз на општествените прилики во уметноста денес е најотворен можен пристап кон сите доблести и маани кои ги нуди популарната култура и малограѓанската ефтина естетика, колку и да изобилува таа со невкус и површност.

Од таму, Турбо Поп-от е можеби нашата неизбежност. Во последните обиди да се воздигнеме над сопствените заблуди, сепак постои излез во чинот на веселото прифаќање на истите и нивното величење како највисок идеал. Турбо Поп-от се покажува како жив, здрав и прилично жилав. Секогаш ќе биде тука, до нас, околу нас, исполнувајќи го нашето секојдневие со весели празноглави баналности, безгрижна медиокритичност и шарени лаги. Тој и ќе остане се додека постојат оние кои бараат чуда во нивното утринско кафе и спас во нивните националистички идеолози. Крајно време е да го внесеме во музеите на модерната уметност.



Игор Тошевски

Wednesday, April 4, 2012

:Bertolt Brecht #poem

In the dark times
Will there also be singing?
Yes, there will also be singing.
About the dark times.


Bertolt Brecht

Thursday, March 29, 2012

:Only Breath



Not Christian or Jew or Muslim, not Hindu
Buddhist, sufi, or zen. Not any religion

or cultural system. I am not from the East
or the West, not out of the ocean or up

from the ground, not natural or ethereal, not
composed of elements at all. I do not exist,

am not an entity in this world or in the next,
did not descend from Adam and Eve or any

origin story. My place is placeless, a trace
of the traceless. Neither body or soul.

I belong to the beloved, have seen the two
worlds as one and that one call to and know,

first, last, outer, inner, only that
breath breathing human being.

- Rumi

Sunday, February 19, 2012

:about love, Michel Houellebecq #poetry

Et l’amour, où tout est facile,
Où tout est donné dans l’instant;
Il existe au milieu du temps
La possibilité d’une île.

And love, where all is easy,
Where all is given in the instant;
There exists in the midst of time
The possibility of an island.

Y el amor, en el que todo es fácil,
Donde todo se da al instante;
Existe en mitad del tiempo
La posibilidad de una isla.



- Michel Houellebecq

Saturday, February 18, 2012

Круг

Влегов во кругот од неговата внатрешна страна
круг вон кругот
круг во кругот
додека времето ја рони својата карпа од време
Како цветот што паѓа
од сина несоница
каменот како што ита
по својата исплашена сенка
како водата ведра
врз дланката на сонцето
Кругот се отвора бавно за нови кругови
дамнешни пејзажи на постојаната иднина
во нив ме препознаваат моите бледи синкопи
залудно налактен на работ на хоризонтот
Влегов во кругот од неговата надворешна страна
круг во кругот
круг вон кругот
во светла беспатица
На мојата заборавена прашина
времето ја гради
својата карпа од време...


Матеја Матевски

Thursday, February 16, 2012

Квечерина

Еве ја квечерината ... Од куќите покрај кои минувам доаѓаат мириси на пржено и шумови на садови. Се подготвува вечера, потоа на спиење или на театар. - Ох, премногу сум зацврснал за да пуштам солза; можам да бидам страшен подлец во однос на ѕвездите !
И сето тоа нема никаква, никаква смисла.
По улицата малодушните коњи влечат тешки товарни коли - жените скитаат - мажите се поздравуваат со љубезни насмевки ... А земјата плови низ вселената.
Со едната половина осветлена од сонцето, со другата потоната во темнина што ја пробиваат огнови, гасни светилки, факели со смола или свеќи. - Се водат борби некаде, се случуваат колежи, некаде извршуваат смртна казна, некаде силуваат некоја жена. - Под нас луѓето спијат - има болни што умираат, има погребни врволици што како црна лента се влечат кон гробиштата обрабени од дрвја - и така без крај. И сето тоа врз грбот на огромната земја што кружи низ вечното синило со секавична брзина на молња ?


Квечерина - Жил Лафорг (превод: В. Урошевиќ)

Sunday, February 12, 2012

:man in the hole

.
.

A man was walking along and fell into such a deep hole that he could not get out. So he began to shout very loudly for help.

A learned professor came along and found him. He looked down into a hole and lectured the unfortunate man : “ Why were you so foolish as to fall down there in the first place? You should be more careful. If you ever get out again, watch your step.”
And with that he took off.

Then a holy monk came along. He looked down into the hole and told the man, I’ll try to reach down as far as I can, and you reach up as far as you can. If I can grab you your hand, I’ll put you out.”
So they tried but it did not work. The hole was too deep. So the monk said he was sorry and left the man to his fate.

Now Christ comes along. He sees the man’s problem and with- out asking him any question, he just jumps down into hole. Then he lets the man climb onto his shoulders and even onto his outstretched arms… and gets the man out.

This is known as personal involvement.




- Quote
.
.

Thursday, February 2, 2012

I’m Working on the World [part]

:when it comes, you’ll be dreaming
that you don’t need to breathe;
that breathless silence is
the music of the dark
and it’s part of the rhythm
to vanish like a spark.


Wislawa Szymborska, from “I’m Working on the World” in Poems New and Collected, trans. S. Baranczak and C. Cavanagh

ПИШУВАЊЕ БИОГРАФИЈА

Што треба?
Треба да се напише молба,
а кон молбата да се приложи биографија.

Без оглед на должината на животот
биографијата треба да биде кратка.

Задолжителна е збиеноста и селекцијата на фактите.
Промена на пејзажите во адреси
и колебливите спомени во неподвижни дати.

Од сите љубови доволна е брачната,
а од децата само родените.

Од поважните, кој те познава, а не кого знаеш.
Од патувањата само ако се во странство.
Припадност кон што, ама без зошто.
Одликувања без за што.
Пишувај така, како никогаш да не си разговарал со себе
и заобиколувај оддалеку.

Испушти ги со молчење кучињата, мачките и птиците,
споменичните старудии, пријателите и соништата.
Подобро цената отколку вредноста
и насловот отколку содржината.
Подобро бројот на чевлите, отколку каде оди тој,
тој, за кого се сметаш.
КОн оваа фотографија со откриено уво.
Се смета неговата форма, не тоа што слуша.
Што има ново?
Тропот на машините кои мелат хартија.



Вислава Шимборска (1923-2012)
Препев: Петре Наковски

:CHILDREN OF OUR ERA

We are children of our era;
our era is political.

All affairs, day and night,
yours, ours, theirs,
are political affairs.

Like it or not,
your genes have a political past,
your skin a political cast,
your eyes a political aspect.

What you say has a resonance;
what you are silent about is telling.
Either way, it's political.

Even when you head for the hills
you're taking political steps
on political ground.

Even apolitical poems are political,
and above us shines the moon,
by now no longer lunar.
To be or not to be, that is the question.
Question? What question? Dear, here's a suggestion:
a political question.

You don't even have to be a human being
to gain political significance.
Crude oil will do,
or concentrated feed, or any raw material.

Or even a conference table whose shape
was disputed for months:
should we negotiate life and death
at a round table or a square one?

Meanwhile people were dying,
animals perishing,
houses burning,
and fields growing wild,
just as in times most remote
and less political.


:poem by _Wislawa Szymborska (1923-2012)
Translated by Joanna Trzeciak

Friday, January 27, 2012

:voodoo girl

.
.
Janine Galvez Pasmala
Her skin is white cloth,
and she's all sewn apart
and she has many colored pins
sticking out of her heart.

She has many different zombies
who are deeply in her trance.
She even has a zombie
who was originally from France.

But she knows she has a curse on her,
a curse she cannot win.
For if someone gets
too close to her,
the pins stick farther in.
.

:VOODOO GIRL, Tim Burton
.
.

Friday, January 6, 2012

The Seafarer

.
.
Rock me down, o starry skiff!


My head tired from waves, so stiff!



Very long I look for abode, –


My head tired from passions, hot:



Laurels – hymns – hydras – heroes, brazed, –


My head tired from senseless plays!



Lay me down mid leaves and grass, –


My head tired from ceaseless wars.




Marina Tsvetaeva

Tuesday, January 3, 2012

NEW YEAR ON DARTMOOR

This is newness: every little tawdry
Obstacle glass-wrapped and peculiar,
Glinting and clinking in a saint's falsetto. Only you
Don't know what to make of the sudden slippiness,
The blind, white, awful, inaccessible slant.
There's no getting up it by the words you know.
No getting up by elephant or wheel or shoe.
We have only come to look. You are too new
To want the world in a glass hat.


Sylvia Plath

Monday, January 2, 2012

The Angel that presided 'oer my birth

The Angel that presided 'oer my birth
Said, "Little creature, form'd of Joy and Mirth,
"Go love without the help of any Thing on Earth."

by William Blake